IT prekvalifikacija u Srbiji: sve što treba da znate o online testiranju, obuci i realnim šansama

U poslednjih nekoliko godina, IT prekvalifikacija postala je jedna od najtraženijih tema među ljudima koji žele da promene karijeru ili steknu prve digitalne veštine. Projekat koji zajednički sprovode Vlada Republike Srbije i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) privukao je hiljade kandidata širom zemlje. Mnogi su se prijavili, prošli kroz online testiranje, podelili svoja iskustva na forumima, a neki su i započeli obuku. Međutim, javnost je podeljena: da li je ovo zaista besplatna prilika za ulazak u IT sektor ili samo još jedan dobro upakovan projekat koji ne daje dovoljno znanja za zaposlenje? U ovom članku donosimo detaljnu analizu programa, procesa testiranja, iskustava kandidata i realnih mogućnosti koje pruža.

Šta je zapravo IT prekvalifikacija?

Program IT prekvalifikacije osmišljen je kao kratkoročni pilot projekat sa ciljem da brzo doprinese ponudi talenata na tržištu rada. Finansira se iz budžeta Republike Srbije, uz podršku UNDP-a. Prvobitno je zamišljen kao intenzivna obuka za programere početnike, koja bi nezaposlenima i onima koji žele promenu profesije omogućila da za nekoliko meseci savladaju osnove programiranja i steknu prvu praksu. Projekat se realizuje kroz dve faze: u prvoj pilot fazi učestvovalo je 100 polaznika, dok je u drugoj fazi planirano da obuku prođe još 900 kandidata. Obuka za IT početnike obuhvata nekoliko najpopularnijih programskih jezika - Java, JavaScript, PHP, .NET i C# - a trajanje je definisano između tri i šest meseci, sa oko 250 sati nastave i 160 sati prakse.

Ključna ideja bila je da se polaznicima koji nemaju formalno IT obrazovanje pruži šansa da uđu u sektor koji beleži konstantan rast. Sajt IT Obuke postao je centralno mesto za informacije, a prijavljivanje je privuklo više od 12.000 ljudi. Od tog broja, samo 2.000 najboljih na prvom krugu testiranja ulazi u drugu fazu, a potom se bira 900 onih koji će zaista i pohađati obuku. Konkurencija je ogromna, a selekcija složena, što je izazvalo brojne polemike.

Kako izgleda proces online testiranja?

Testiranje za IT prekvalifikaciju sprovodi se potpuno online i sastoji se iz više celina koje procenjuju različite sposobnosti kandidata. Nije reč o proveri predznanja iz programiranja, već o online testiranju logičkog, numeričkog i verbalnog rezonovanja, radne memorije, brzine percepcije, kao i psihološkog profila. Kandidati su prolazili kroz testove pod šiframa kao što su arr, trig, al4d, onet_por, alf7nl, tvrd, ps, swaspm - svaki je merio određenu kognitivnu veštinu.

Na primer, arr je test numeričkih nizova, gde treba uočiti obrazac i nastaviti niz. trig se odnosio na logičke uslove sa brojevima („najveći levo, najmanji na kraju”). al4d je ispitivao sinonime i antonime, a onet_por upoređivanje imena. Testovi su vremenski ograničeni - neki traju svega dva minuta, dok drugi i do 20 minuta. Posebno izazovan bio je deo sa crvenim i plavim krugovima, gde treba odabrati najbolje, drugo najbolje i najgore rešenje za nastavak niza. Engleski jezik bio je eliminacioni: ko ne osvoji dovoljan broj poena, automatski ispada dalje.

Na kraju celokupnog testiranja, kandidati su dobijali povratne informacije o svojim rezultatima - procente u odnosu na najbolje plasiranog, kao i detaljne analize ličnosti: neuroticizam, savesnost, inicijativa, tolerancija na stres i mnoge druge crte. Iskustva polaznika pokazuju da je test veoma naporan, da traje i do tri sata, i da zahteva izuzetnu koncentraciju. Mnogi su komentarisali da ovakav vid procene ne odražava realnu sposobnost za bavljenje programiranjem, već pre svega trenutnu spremnost mozga na brze logičke operacije.

Iskustva kandidata: šta kažu forumi?

Na domaćim forumima okupljale su se stotine prijavljenih koji su razmenjivali utiske. Veliki broj njih ističe da je online testiranje IT prekvalifikacije bilo neobično teško i iscrpljujuće. „Nije naivno uopšte”, pisao je jedan učesnik. Drugi su dodali: „Uradio sam test, mislim da sam ga uradio dobro - to će rang lista pokazati.” Ipak, pravi šok usledio je kada su mnogi shvatili da su na delu testa „upitnikm” dobili nulu poena, što je verovatno deo psihološkog testiranja, ali je kod mnogih izazvalo zabrinutost.

Jedna kandidatkinja podelila je sopstvene rezultate, pokušavajući da napravi statističku analizu maksimalnih bodova. Otkrila je da, na primer, engleski nosi maksimalno 20 poena, numerički nizovi 31, sinonimi i antonimi 80, a test sa rotacijom članova niza 20 bodova. Međutim, najveću konfuziju izazvao je deo „bipolarhex”, „riasec” i „rv” - radni stilovi, interesovanja i vrednosti. Mnogi su se pitali kako je moguće da na osnovu odgovora na 144 pitanja, često crno-belih, neko procenjuje da li ste podobni za IT posao.

Zanimljivo je da su se na forumu pojavili i pojedinci koji su prošli prethodne faze ili čak završili obuku. Oni su upozoravali da obuka traje samo nekoliko meseci, što je nedovoljno da se stekne ozbiljno znanje - posebno za totalne početnike. Jedna polaznica je navela: „Obuka je trajala tri meseca, ali se učilo mnogo stvari, obrađivalo se više tema odjednom, a kroz dva dana već nove teme. Onome ko je konkurisao kao totalni početnik bilo je itekako problem.” Slična svedočanstva govore da je za pravo razumevanje koncepata objektno-orijentisanog programiranja potrebno mnogo više vremena, te da kurs sam po sebi ne može da stvori junior developera.

Kritike i kontroverze: nedovoljno prakse, nejasni kriterijumi

Jedan od najglasnijih prigovora odnosio se na osetno smanjenje broja mesta u odnosu na najave. Prvobitno je planirano 900 polaznika u drugoj fazi, ali je kasnije obelodanjeno da će ih biti samo 700, pri čemu ogromna većina mesta odlazi na Beograd (490), dok su Novi Sad (45), Niš (80), Čačak (33), Valjevo (20), Subotica i Zrenjanin (po 16) dobili simbolične kvote. To je izazvalo revolt kod kandidata iz unutrašnjosti, koji su smatrali da su dovedeni u zabludu. Jedan komentar glasi: „U KG ništa, KV ništa, KS ništa - posebno je smešno koliko su mesta odvojili za NS i NI.”

Druga velika zamerka ticala se samog online testiranja i kriterijuma selekcije. Mnogi su izrazili sumnju da su testovi namešteni ili da postoji prostor za manipulaciju. „Cak i da odgovorite tačno na svako pitanje, organizatori mogu da iskoriste opravdanje da niste zadovoljili psihološke testove”, pisao je jedan razočarani kandidat. Takođe, ukazivano je na to da su se u prethodnim rundama dešavale nepravilnosti - ljudi koji su prošli drugu fazu prijavljivali su da su im rangovi pomerani kada su se naknadno ubacivali kandidati.

Kritičari su posebno apostrofirali činjenicu da država plaća 1.500 evra po polazniku odabranim školama koje realizuju obuku. Ističu da je to ogroman novac koji bi se mogao bolje iskoristiti - na primer, za subvencionisanje pripravničkih mesta u IT kompanijama ili za pravljenje kvalitetnih besplatnih online kurseva. Ovako, smatraju, projekat više služi interesima privatnih škola i političkim poenima, nego stvarnom osposobljavanju kadrova. „Sve je ovo nameštaljka”, glasio je jedan od komentara, „a najviše će zaraditi izabrane škole.”

Šta se zapravo traži na testovima i kako se pripremiti?

Iako zvanični sajt navodi da testovi mere deduktivno i induktivno rezonovanje, numeričko rezonovanje, radnu memoriju, brzinu zatvaranja percepta, mnogi polaznici su primetili da je reč o klasičnim testovima inteligencije nalik Mensinom. Pitanja sa nizovima brojeva, figurama, sinonimima i rotacijama zahtevaju uvežbanost i mentalnu agilnost. Oni koji su ranije polagali slične testove imali su prednost, što dovodi u pitanje fer uslove za sve.

Za one koji se spremaju za slične buduće konkurse, iskusniji kandidati savetuju: vežbajte logičke mozgalice, numeričke nizove i testove brzine; obnovite osnovnu englesku gramatiku; i, što je najvažnije, budite odmorni i skoncentrisani. Ipak, valja imati na umu da druga selekcija (intervjui i eventualno dodatni testovi) često zavisi od same škole. Neke škole, poput See ICT Bit-a, sprovode sopstveni test, dok druge, poput FON-a i ETF-a, imaju prijemni iz logike i digitalne pismenosti. Informacije o konkretnim zadacima šire se forumima - na primer, pitanje o rezervaciji bioskopskih karata, gde treba proceniti razliku između dve metode, pokazalo se kao nezgodno i za kandidate sa tehničkim obrazovanjem.

Realnost obuke: da li se isplati?

Nakon svih selekcija, polaznici koji upadnu u program obučavaju se na nekom od fakulteta ili privatnih škola. Najčešće se pominju Elektrotehnički fakultet, Fakultet organizacionih nauka, škola Računara - Cet, See ICT, Link grupa, Univerzitet Metropolitan i drugi. Obuka je intenzivna: traje svakodnevno po nekoliko sati, a zahteva i mnogo samostalnog rada. Kandidati koji su prošli kroz slične programe upozoravaju: „Kurs služi samo da te usmeri. Sa kursem tek počinješ izučavanje neke oblasti. Potrebno je još mnogo vremena i truda posle kursa, a i pre.”

Ono što najviše brine jeste nedostatak zagarantovane prakse. Iako je prvobitni plan predviđao praksu za više od 75% polaznika, u realnosti su brojke manje. Recimo, u Novom Sadu od 45 mesta samo 16 kandidata dobija priliku za praksu. Slično je i u drugim gradovima. Bez prakse, stečeno znanje ostaje teoretsko, a poslodavci traže iskustvo i konkretne projekte, a ne samo sertifikat. „Posle završenog kursa niko te ne zapošljava kao juniora jer nemaš portfolio niti iskustvo”, svedoči jedan od učesnika. „Firme traže senior developera, a nude platu za početnika - i to retko.”

Ipak, ima i onih koji su uspeli. Neki su nakon prekvalifikacije, uz dodatni samostalni rad, uspeli da pronađu posao. Ali to su retki primeri koji zahtevaju ogromnu posvećenost i najmanje godinu dana intenzivnog učenja. „Ja sam za 7 godina od završetka fakulteta naučio mnoge stvari koje tada nisu postojale”, kaže jedan iskusni programer. „Radim sa ljudima koji imaju samo srednju školu, ali su učili samostalno i posle nekoliko godina uspeli da nađu posao u IT struci.” Dakle, moguće je, ali ne instant.

Alternativni putevi do IT karijere

Zbog ograničenja i nesigurnosti koje nosi IT prekvalifikacija pod pokroviteljstvom Vlade, mnogi se odlučuju za samostalno učenje. Internet je prepun kvalitetnih, često besplatnih resursa: freeCodeCamp, Codecademy, edX (Harvardov CS50, MIT-jev Python kurs), Coursera, Udemy, Khan Academy. Pomoću njih može se steći solidno osnovno znanje iz HTML-a, CSS-a, JavaScript-a, Pythona i drugih tehnologija. Ključ je u disciplini i radu na konkretnim projektima koji će činiti portfolio.

Drugi put su privatni kursevi kod renomiranih škola (npr. „Vinci”, „Čet”, „IT Akademija”), koji nude fleksibilnije termine i često bolji odnos teorije i prakse, iako koštaju. Neki kandidati su nakon razočaranja državnim programom upisali upravo takve kurseve i bili zadovoljniji. Postoje i besplatne stipendije za određene online programe svetskih univerziteta, kao i prakse koje organizuju same IT kompanije (one su, doduše, retke i traže visok nivo predznanja).

Svakako, ko god želi da uđe u IT, mora biti spreman na dugoročne karijerne mogućnosti u IT-u koje zahtevaju kontinuirano učenje. Bez obzira na to kako se odlučite da stičete znanje, najvažniji su istrajnost, radoznalost i sposobnost rešavanja problema. I upravo to - a ne samo rezultati na psihološkim testovima - čini dobrog programera.

Zaključak: prilika ili zamajavanje?

IT prekvalifikacija u Srbiji jeste zanimljiv društveni eksperiment koji je podstakao hiljade ljudi da se zainteresuju za programiranje. Sa jedne strane, obezbeđuje besplatnu obuku za one koji inače ne bi mogli da je priušte, i daje nadu nezaposlenima i prekvalifikantima. Sa druge strane, suočava se sa brojnim problemima: netransparentnom selekcijom, dramatičnim smanjivanjem kvota, nedovoljnim brojem sati prakse i sumnjama u regularnost. Konačan utisak je da ovaj program može biti koristan kao uvod u IT svet, ali nikako garantuje zaposlenje.

Ako planirate da se prijavite na slične konkurse u budućnosti, budite realni u pogledu očekivanja. Iskoristite priliku da prođete kroz testiranje, upoznate svoje snage i slabosti, ali nemojte se oslanjati samo na taj kurs. Uložite vreme u samostalno učenje, pravite projekte, umrežite se sa ljudima iz industrije i stalno se usavršavajte. Jer u IT-u, diploma i sertifikati manje znače od onoga što zaista znate i umete da napravite.

Na kraju, ostaje pitanje: da li je ovaj pilot program obuke za IT početnike zaista pomogao nekom da pronađe posao? Iskustva ukazuju na to da su retki pojedinci uspeli, ali da većina nije dobila dovoljno znanja za tržište rada. Ipak, svako ko je makar i delimično završio obuku, dobio je neku osnovu i smernice, a to može biti dobar temelj za dalji razvoj. U svetu gde se digitalna transformacija ubrzava, svaki korak ka IT pismenosti je dragocen - samo ne treba verovati u čarobne štapiće.

Srećno svima koji se upuštaju u ovu avanturu, bilo kroz državni program, samostalno učenje ili privatne kurseve. Važno je samo jedno: kontinuirano raditi, ne odustajati i razumeti da programiranje nije samo veština, već način razmišljanja.